Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Sva­ne ju­tro ka­da se ugri­zeš za la­kat i od­lu­čiš da ba­ta­liš da pre­pli­va­vaš oke­a­ne zbog lju­di ko­ji ne bi ni lo­kvu pre­sko­či­li za te­be. No, tu se mu­ka ne za­vr­ša­va. Na­vik­nu­te na udob­nost te­ško po­ga­đa ka­da oni što im uga­đa­ju pre­sta­nu s pri­mi­ca­njem ja­stu­ka. Ta­da na­stu­pa­ju kle­tve i uvre­de. Na sre­ću, taj fi­tilj br­zo iz­go­ri i ne do­la­zi do de­to­na­ci­ja. Za­to, pri­ja­te­lju moj, uvi­jek iz­go­va­raj isti­nu, pa ma­kar ti i glas drh­tao. Ako mo­žeš da iza­be­reš - ni­ka­da i ni­ko­me ne mo­raš da bu­deš na­sla­njač... bje­ži od ulo­ge žr­tve. Da, lju­bav zbi­lja zah­ti­je­va po­žr­tvo­va­nost s vre­me­na na vri­je­me, ali ne i sa­mo­spa­lji­va­nje. Kad po­ja­va­ma i sva­ko­dne­vi­ci (a po­seb­no ljud­skim ma­na­ma) daš pra­vo ime, ne­volj­no će se oda­zva­ti... ali će se ipak oda­zva­ti. Na­kon to­ga sve bu­de lak­še, jer raz­ot­kri­ve­nost ima na­vi­ku od isti­ne da bje­ži.
***
Ni­ka­da ne kri­vi ni­kog u svom ži­vo­tu.  Do­bri lju­di će ti da­ro­va­ti ra­dost. Lo­ši ti po­klo­ne is­ku­stvo. Oni naj­go­ri te na­u­če lek­ci­ja­ma... a od naj­bo­ljih ti osta­nu uspo­me­ne. Sve je stvar sla­ga­li­ce. Sa­mo se tre­ba od­ma­ći da ja­sno vi­diš sli­ku.
***
Ži­vi­mo u svi­je­tu la­žnih po­tre­ba. Kad god po­ba­ha­tiš u tr­go­vi­na­ma i na­go­mi­laš ro­bu po or­ma­ri­ma upo­znaj se sa još jed­nim pa­ra­dok­som. Već odav­no svjet­ska glad po­sta­je ko­mič­na... ta­ko se de­ša­va da ima vi­še vo­ća u šam­po­ni­ma, ne­go na tr­pe­zi mno­go­broj­nih po­ro­di­ca. Ako sa­mo jed­nom pre­sta­neš, od­lu­čiš da se ot­meš „gla­di si­tih“ pri­mi­tiv­nost iz umo­va mo­der­nih "gra­đa­na" ne­će po­bi­je­di­ti.
***
Uvi­jek pre­u­zmi od­go­vor­nost za ono što iz­go­va­raš... ali ni­ka­da ne mo­žeš bi­ti od­go­vo­ran za ono ka­ko te dru­gi ra­zu­mi­ju.
***
Stri­je­la mo­že bi­ti is­pa­lje­na sa­mo ka­da se po­vu­če na­zad. Što du­blje po­vla­če­nje, to joj je let du­ži, a udar u me­tu pre­ci­zni­ji. Sa­mim tim, kad te ži­vot uvla­či u pro­ble­me i po­vla­či za ra­me­na, ne va­lja gu­bi­ti fo­kus... na­sta­vi da ci­ljaš, ne­što će te ka­ta­pul­ti­ra­ti na­pri­jed. Ni­je ne­bo bez gra­ni­ca, već tvoj um. Za­to ne po­su­staj od ono­ga što bi vo­lio da ra­diš... svi­jet gra­de sa­nja­ri, ne oni što ba­ra­ta­ju (sa) či­nje­ni­ca­ma.
***
Dru­štvo uči da bu­de­mo to­le­rant­ni pre­ma otrov­ni­ma, a ne­tr­pe­lji­vi spram raz­li­či­tih. Ni­kad se ne pla­ši ako pre­ki­daš ko­mu­ni­ka­ci­ju sa ostra­šće­nim i ban­do­gla­vim pri­ja­te­lji­ma, ro­đa­ci­ma, ko­le­ga­ma i po­zna­ni­ci­ma... čim te nji­ho­vo pri­su­su­tvo tje­ra na ne­pri­jat­nost i ne­la­go­du, sto­mak te uči da blo­ki­raš otro­ve. Pa ma­kar ostao sam. Isto ta­ko, ne bje­ži od onih što su sa­mo dru­ga­či­ji, jer vi­diš da svi tr­če od njih... Po­slu­šaj sto­mak i osta­ni. Is­pru­že­nih ru­ku. Pa ma­kar opet sta­jao sam... ne­kom dru­gom ćeš po­mo­ći da iza­đe iz pro­ma­je.
***
Ako po­slu­ša­mo na­u­ku, svi smo pred­o­dre­đe­ni da bu­de­mo tam­no­o­ki. Ali, ne­kih 10.000 go­di­na ra­ni­je, kod čo­vje­ka ko­ji je ži­vio bli­zu Cr­nog mo­ra do­go­di se mu­ta­ci­ja i pre­tvo­ri bra­on u pla­ve oči. A od ovih se ka­sni­je iz­ro­di­še još re­đe – ze­le­ne. Ako si ko­jim slu­ča­jem od ovih „po­vre­me­nih“ i imaš sjaj u oči­ma one bo­je ko­ju na­u­ka ne pri­zna­je, za­da­tak ti je­ste da oba­sjaš oko se­be sve, pa ma­kar tam­ne mo­zgo­ve ima­li. Ni­je se za­lud pri­ro­da po­mu­či­la s to­bom. Bu­di ka­va­ljer i iza­đi na dvo­boj sa ga­ra­vim du­ša­ma.
***
Ako ni­ste od onih ko­ji­ma se de­ša­va­ju sret­ne slu­čaj­no­sti... tvo­ri­te se­bi mo­guć­no­sti ni­šta ma­nje do­bre.
I mo­lim te, pre­sta­ni da pre­tvaraš glu­pe lju­de u po­zna­te. To vi­še ni ka­men ne mo­že pod­ni­je­ti. Sve se ope­ru­ta do bi­zar­no­sti.
***
Vri­je­me li­je­či sve ne­prav­de i ra­ne... sa­mo mu tre­ba da­ti vre­me­na.
***
De­set od­sto svih kon­flik­ta se od­no­si na su­kob mi­šlje­nja... čak 90 od­sto na­sta­je zbog po­vi­še­nog ili po­gre­šnog to­na.
Mr­žnja je pro­u­zro­ko­va­la sve naj­ve­će pro­ble­me kroz isto­ri­ju raz­vo­ja čo­vje­ka... ali ni­ka­da ni­je ri­je­ši­li ni­ti je­dan. Ti i da­lje mi­sliš dru­ga­či­je?
 ***
Zvu­ča­lo vam je sve ovo kon­fu­zno? Ot­kri­ću vam raz­log... kra­jem apri­la se go­mi­la­ju zvi­je­zde pa­da­li­ce. Drev­ni na­ro­di su sma­tra­li da sva­ka od njih no­si na­su­mič­nu mi­sao, to­li­ko div­nu i po­treb­nu da mo­ra pro­mi­je­ni­ti sva­či­ju su­šti­nu. Vri­je­me ka­da se o sve­mu ras­pra­vlja i ras­pre­da. Otud i ovo­li­ko sva­ko­ja­ko­če­ga u tek­stu... sa­mo da za­gre­be tvo­ju spo­sob­nost da raz­mi­šljaš smi­sle­no i bla­go­rod­no. Do­bar na­čin za ugo­đaj... a opet, bez pra­vog užit­ka.
I na kon­cu... na­smi­je­ši se, ne po­sje­du­ješ baš sve pro­ble­me ovog svi­je­ta. Mi­slim da ti ide do­bro... jer ra­diš naj­bo­lje što umi­ješ, s onim či­me ras­po­la­žeš.
(Autor je knji­žev­nik